Bojana Šurbanoska

Pre dve i po godine, izgubljena i uplašena, lutala sam po raznim radionicama, koučima, spremna da kopam po sebi i op, izgleda da sam zabola ašov na pravo mesto jer sam otkrila Elenu i Ars Lucidu.
Ona devojka koja pukne lako, treska vratima, pravi tešku dramu u situacijama kada to uopšte nije potrebno, koja uvek mora da ima poslednju reč i za pravo, po cenu toga da se celi svet prevrne naopačke, polako je postala samo bleda senka, a u dolazećem period će i potpuno nestati, u to sam sigurna.

Rad na sebi,lični razvoj ili samospoznaja je jedno te isto. Za mene  je to metafora za “kopanje” po sebi. Ljudi obično kopaju da bi pronašli naftu, skriveno porodično bogastvo, arheološke raritete i sl. Sve što je vidljivo golim okom i ima veliku vrednost. I tako kopajući i tražeći materijalne vrednosti, zakopavamo istinske vrednosti sopstvenog bića, lutamo izgubljeni kao fizička tela.

Pre dve i po godine, izgubljena i uplašena, lutala sam po raznim radionicama, koučima, spremna da kopam po sebi i op, izgleda da sam zabola ašov na pravo mesto jer sam otkrila Elenu i Ars Lucidu.

Za mene je susret sa Elenom bio ljubav na prvi pogled. U njoj sam videla mnogo nečega što sam zaželela za sebe. To nešto, nakon 3 godine, shvatam da imam i ja, a sigurno ga imaš i ti! 🙂

Od kada sam otkopala Elenu, bila sam još motivisanija da produžim da kopam još dublje.

Za kopanje po sebi u Ars Lucida ti ne trebaju ralo i plug, već samo velika želja. Ja sam je imala odavde do meseca i nazad, i uporno sam kopala raznim oruđima, kao što su meditacija, holotropsko disanje, vratih se u prošla vremena putem regresije a zatim sam naučila i  blagodeti Reikija. I kopajući tako uporno, i ponekad umorno, izašao je naftni gejzir. Nalet zaboravljenih emocija, sakrivenih suza, potisnute tuge i gneva, a sve tako dobro zamaskirano od očiju javnosti, da izgleda perfektno. A ispod njih  sakriveni mnogi talenti, snovi i jedan skup lepote, radosti i mesta za ljubav za mene i druge.

Ona devojka koja pukne lako, treska vratima, pravi tešku dramu u situacijama kada to uopšte nije potrebno, koja mora da ima poslednju reč i za pravo, po cenu toga da se celi svet prevrne naopačke, polako je postala samo bleda senka, a u dolazećem period će i potpuno nestati, u to sam sigurna.

Sada na stuacije gledam iz drugačije perspektive, mnogo sam strpljivija, mirnija, spokojnija, empatičnija i nivo svesti o sebi i okolini mi je na mnogo višem nivou.

Svi mi u sebi nosimo neki obrazac ponašanja, živimo slepo ga se držeći, verujemo onome što nam se servira pred oči, sve do onog momenta dok ne trgnemo zavesu ispred nas. No verujte, pogled na sunce je mnogo lepši sa prozora sa koga je sklonjena ta zavesa…