Šta onda kada mislimo da nismo dovoljni?

Šta onda kada mislimo da nismo dovoljni?

Ovo su trenuci u kojima se osećamo neadekvatno i kada smo preterano svesni naše „duge liste mana“. Javljaju se situacije u kojima se pitamo o sopstvenoj svrsi, imidžu i identitetu, što nas neumitno vodi do pitanja da li smo sami sebi dovoljni.

Kada samo pomislim na momente kada sam sumnjala u prenošenje mojih misli u svet pisanja. Ako ne dobijem odgovor koji želim, odmah se pitam o sopstvenom smislu i o mojoj istinskoj svrsi i pitam se da li ljudi samo mene doživljavaju kao čudaka. Odmah počinjem da stvaram čudnu negativnu spiralu fokusiranja ka onome gde se najviše osećam uskraćeno, ujedno se upoređujući sa listom onoga što drugi vide kao napredak.

Ubrzo sam shvatila da me ovakve nesigurnosti mogu brzo uništiti ukoliko se ne pozabavim njima.

Nedavno sam pročitala rezultate iz lične arhive. Rezultati su pokazivali da sam senzitivna ličnost (što sam znala) i da često formiram lične percepcije na osnovu toga kako me drugi vide. Ovo me nije pogodilo zato što je bilo unikatno za mene, nego zato što sam uvidela da je reč koju sam tražila „percepcija“.

Identifikovala sam ovu jednostavnu činjenicu: moje negativno razmišljanje me koči. Ja sam ta koja pripisuje značenje odbijanja usled određenog komentara ili  slabije posećenosti mojih tekstova. Ja sam ta koja stvari shvata previše lično. Ja sam ta koja napada samu sebe zbog sopstvenog neuspeha.

Kada sam shvatila ovo, naučila sam kako da zamenim tu negativnost sa ohrabrivanjem sebe.

Evo nekoliko stvari koje sam govorila sebi kako bih se osvestila:

1.     Ukoliko verujemo da smo na planeti Zemlji na određeno vreme, onda koga je briga što ljudi misle da smo čudni?

Na kraju krajeva, zašto živimo ako se ne borimo za najbolji verziju sebe. Zašto se ne udubljujemo u situacije gde je neudobnost sveobuhvatna? Ja neću biti sahranjena dva metra pod zemlju, ili moj pepeo neće biti rasut po moru dok se ne izborim za svoje ime. To nema da se desi. Ako je smrt nešto najveće od čega se mi ljudi plašimo, onda u poređenju sa tim, strah od toga da ljudi misle da smo čudni bledi.

2.     Više se ne zamaram

Ako živim autentično, ako sam uskočila u voz koji će da me odnese na mesto koje je dobro za mene, produžiću da se vozim. Uvek će postojati ljudi i mesta ili momenti tokom mog putovanja kada ću se osećati kao da nisam dovoljno dobra, i to je u redu. Ako ostanem verna onome što jesam, i ako nastavim da radim na svom ličnom rastu i razvoju, na učenju i nastavim da pokušavam – uvek ću biti u prvim redovima igre.

3.     Šta da radim ukoliko neko ima više uspeha od mene

Prošla sam kroz mnogo teških i napornih perioda upoređivanja sa drugima za koje mi se činilo da žive upravo život koji ja želim, koji mnogo hrabro tragaju za svojim snovima, i koji se upuštaju u nepoznato samo da bi videli šta će se dogoditi. Sada se zalažem za malo više odlučnosti „ da ispunim vreme!“, ili „ da guram dok život ne izgleda kao blagoslov kao što i treba da bude.“

4.     Brojim sopstvene blagoslove

Ja se sećam obično onog mnogo lošeg. Oslobodila sam se tog osećaja jer sam mnogo srećna. Podsećam sebe na moje talente, na moja dostignuća, na moje voljene i na moja životna iskustva. Borim se protiv davljenja u mojim slabostima tako što lebdim uz pomoć mojih jačih strana.

5.     Podsećam se da sam sama sebi dovoljna

Produžiću da budem dovoljna bez obzira za čim težim, sa kim sam, gde idem ili za šta se borim. Ja sam dovoljna zato što ja tako kažem. Imam moć da kontrolišem sopstvene misli i moju predstavu o sebi, a to je više nego dovoljno.

Produžiću da se podsećam na sve ovo onda kada mi dođu na prag oni momenti sumnje. No oni neće više ostati tamo, oni više nemaju mesta u mome srcu. A isto tako, takvi momenti sumnje nemaju mesta ni u vašem srcu.

Živite vaš autentični život, tragajte po vašem životu, i iznova podsećajte sebe da ste dovoljni takvi kakvi ste. Vi možete da prevaziđete sebe, samo iskoristite svoje talente, nađite svoj glas, zavladajte i poletite.